Бранко Миљковић је човек велики,
човек тајнолики,
није могао да сакрије емоције,
био је и остао наш „принц поезије“.
Писао је и стварао током друге половине двадесетог века,
кроз његов родни град протиче пенушава река,
у Гаџин Хан се преселио из Ниша,
имао је брата по имену Драгиша.
Волео је да пише, преводи, ствара…
У његову част сваке године се конкурс отвара,
„Уместо да песник пише поезију, поезија пише песника“,
рекла је једном глава паметна и велика.
Његова поезија нас сећа на њега,
јер после свега,
за време Другог светског рата,
песама и римама умео је добро да барата.
Школа на Трошарини његово име носи
и сваки њен ученик тиме се поноси,
његов лик стоји на вратима Лагуне,
у којој су књиге његовим делима пуне.
Књижевно друштво Његош његов таленат је открило,
„Узалуд је будим“, Ружи је посветио,
овај свет напустио је млад,
а иза себе оставио је велики књижевни рад.
Миљковић није био аутобиограф
изрекао је чувени епитаф
„Уби ме прејака реч“ он гласи
снага тих речи се до данас не гаси.
