Бранкова похвала свету

Далеки пријатељу, са душом елегије,
и ја сам од оних која преболела те није!
Скривао си топло срце и љубав за свет
кроз стални изазов смрти, кроз протест.

Пренео си ми веру у нова буђења
иИспод црног корења,
веру у устрепталост пепела
и птицу која узлеће – изнова.

Теби, пријатељу-путнику
пружила бих руку
да, макар на облаку пуном птица и будућег биља,
као два ловца на звезде, дивља,
стигнемо до речи, далеких
и врата, још неотворених.

Призовимо ветрове-скитнице
који следе реке и птице
јер они све у свету повезују
и знају – туге у теби да отерају.

Веровао си у сан, ходао по непогоди,
био двојник сам себи –
и мрачан и топао,
дао си живот речима о свету – душу им дао.

Хвалио си сунце – „ даровиту ватру“
молио – „ не повредимо земљу“ – зелену башту,
волео „ топло срце јабуке испод коре“,
а, на обали тишине, јаворе…
У своје срце сместио си Свет –
и птицу, прсте кише, погнути сунцокрет!