Сјај и бол
исте су рефлексије неизречене љубави
која извире из десне преткоморе срца
претворене у патњу и истовремену чистоту.
За нас су крај и почетак
странице Рубикове коцке
које се никада неће поклопити
јер, немир у мени у вечитом је рату
са божанским миром у Теби.
Можда постоји нада да ћемо се
негде и некада срести.
Али, то је само трен раван дрхтају капљица
у сребрном огледалу учмале језерске воде.
И није то никаква утеха.
Само пролазна слабост и невини
недосањани сан у недођијском лавиринту
изгубљене душе.
И може ли то бити љубав?
Или замешатељство пакосног алхемичара
који подлим триковима претвара светлост у мрак
а Сунце боји у црнило ноћи?
