Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Бесмртност Песника

Немојте песника стављати у земљу…
Ту влажну станицу, беспотребних суза
Оставите за задњу жељу сужња,
и пролазних путника,
Које само смрт може узвеличати
До неког столпа, неизбрисивих слика.

Песника ставите на модри камен,
И он ће израсти у дрво-запис
Где сваки његов лист,
Његовим ће гласом наставити да пева: Жонглирајући ветровима,
На свратиштима ноћи, по пуним гранама…

Он ће делити боемска озарја у тихе снове.
Мада сам више никада неће заспати,
А опет, иако тако,
Увек ће се изнова будити и рађати,
Јер сваки пуп, и јесењи опали скуп,
Писаће као судбине неких људи,
Неких, које све једнако познаје
из потаје.

Пошто њему сад шапућу силе,
Невидљиве, и видљиве виле,
Птицопојне ларме,
Небеске лантерне…
Бесконачно инспиративне у миру осаме
И уз све туге, по њега кобне
Које неће потрошити век,
Зато што ипак, у журби најбоље пише, Смртан човек.

Белић Милош

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: