Molim te,ne misli o meni često,
misli retko.
Kao što je retko lepa bol
ili retko iskrena ljubav.
Misli o zvuku koji je
ispuštala tišina dok smo
u sebi vrištali i gušili
nagomilanu želju.
Nije se znalo..ili jeste,
da postojala je?
Da sve što je zacrtano
jednom mora i da se desi.
Znali,ne znali,
lagali sami sebe,
bežali u beskraje
svoje nesvesti i
spoticali se o sopstvene strasti
koje smo pleli vlastitom rukom.
Sami birali mustru,sami parali tkanje…pa ponovo prišivali.
Zašto si prišio ono što je zabranjeno?
Tvoje usne za moj vrat?
Tvoj bok za moj dlan?
Tvoj dah za moj strah?
Oporiću strah,
ostaće dah,
usne i vrat.
Ostaće ono što
nikada drugačije
ne bi moglo ostati.
Beskraj paučine i mesečine.
Aleksandra Vržina
