Издиже се бедем часни,
Над земљицом старом јасно.
Сјајем звезде небо пара,
И у срцу огњем проговара.
Све је стало у једноме:
Мегдани што крвцом бију,
Порази што људскост недре,
Жеље часне да освану
Пред законом и пред децом.
Да л’ је ноћца за леђима?
Да л’ су страшни вали спласли?
У месту се мирно стоји,
И не пита да л’ се боји?
