Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

АУРОРА

Златна поља, жуто Сунце, високе трске.
Шетам кроз велика пространства.
У том пределу има пуно жуте, досадне боје.
Корачам споро, разгрћем трске, оне ми боду очи.
Нешто ме тера и вуче да идем право, не знам где идем, али имам потребу за тим.
Жуто Сунце полако залази и спушта се тама.
Ја и даље корачам пољем.
Колико је лепша тама у односу на то силно жутило и љубомору дана.
Ноћ је заправо црна слобода, а поље је ноћу оно што ја називам нирваном за људе који су изнад људи.
Ноћу се лакше сналазим у пољу, а трске не боду пуно.
После неког времена убрзавам ход, желим да искористим сваки тренутак који имам.
Никада раније нисам мислио да поље има крај, јер се није до тада назирао.
Међутим,те вечери после дугог ходања угледао сам нешто што ме је засенило.
Кроз мрежу од трске се преламала нека светлост која је правила светлуцаве облике као кад ноћу Месец плови по мору.
Та светлост се поигравала са мном, хватала ме за руку и играла у ваздуху.
Није била жута.
Имала је нијансе свих боја.
У тренутку као да је нестало све око мене.
Није било ни поља, трске су се претвориле у равницу.
Постојала је само она.
Она ме је опијала, давала ми надљудску снагу и вољу.
Ја сам заправо уништио поље и искоренио све трске, ја сам нашао светлост у дубини понора.
АУРОРА

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: