Pričaj mi, onako kako si nekad pričati znala
I ukrasi rečima ove narandžasto-rđave dane
Nakiti ih glagolima i pridevima, iz inata
Nek zasijaju krhotine pred očima nekadašnjih razloga
Nasmejmo se skupa još jednom,
našim traženjima i opravdanjima
Svim obesmišljenim potrebama i glumatanjima…
Ma, nek zasvetli ova velelepna ruševina!
Pa da imamo čime se podičiti
u vremenima koja su pred vratima
Neka vide svi, kako život se rastura
i sa stilom gradi Atlantida
Pričaću i ja tebi, oh – reći ćeš – kako si samo lepo lagati znao…
Sa setom i nezrelom pakosti ću ti
prosute bisere sakupljati
i iznova u ogrlicu razočaranja nizati
I gušićemo se u prkosu i sramu,
govoreći uglas…
Lelujaće nad glavama perje naših zabluda,
dok poslednju uspomenu budemo glodali
