Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Anri

Topot kestenja poput mustanga na obzorju savane grgoće svoju jesen,

taj modroledeni novembar što nas razvlači na kolovratu kiša. Šišarke su se raspukle

u nemom vrisku i njihovo semenje sa rasipa kao drobež sa hleba.

Anri i njegova viljuška stružu porcelanski tanjir u dube napukinu mog uma,

Anri, šerif tuđih grehova, strogi vojvoda morala pomešanog sa kupinovim vinom

i plavim dimom što mu oči boji u toplosivo, u tmurno, u zatvorske zidove, Anri,

Što ne kotrlja R, ali kotRlja svoj escajg i zlonameRnost i neRve

Košulje ga nose skladno, glatko i britko kao lučni most nad mirnom vodom

U kojoj se ogleda sivilo dok joj lišće upada u oči, dok joj lavande odišu snom

I gorčinom.

Anri, zakleti pobožnik svoje nevere, smrznuta prilika u magli kojoj hladnoća

grize šaku kao neposlušan pas, opsednuto se samoranjava i urliče sa avetima.

Tuga je njegova nauka, providna poput meduze ali održiva poput zatvorskih zidova,

poput očiju iz kojih se truni lišće jer su suze presahnule,

Presahnule u nemom vrisku i rasule se u nepovrat kao drobež sa hleba,

popunjavajući napuklinu u mom porcelanu.

Kada se Anri vrati, naviće me poput vergla i gledaću ga

Dok se pretvara u most, grotesku čoveka,

Njegova muzička kutija što svira nokturno za samoubistvo.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: