Ponekad vjerujem da živimo u nekom stihu.
Možda nas samo neki galaktički glumac
izgovara na nekoj crnoj rupi.
Možda si upravo sada ispao iz nečijih usta.
Možda te je sažvakalo neko vlažno uho.
Možda si ti sada tamo gužvavi vakuum i neko te baca o pod.
Hm, a možda se baš u tom stihu kaže nešto bitno.
Šta ako slučajno odaš tajnu čovječanstva?
Šta ako mi zapravo ne postojimo…
Zamisli sad šta ako smo mi samo taj stih –
Ili eto, ne mora biti stih,
to je poetična verzija beznađa,
ali šta ako tamo izlijeću životinje iz usta?
Šta ako sva patnja odavde izlazi tamo?
Šta ako si izletio kao divokoza,
i neko ti otkine glavu
i zakači je iznad tvog trosjeda?
(Tišina, smiješna varalica,
donosi talase dvosmislenosti.
Mislim da stižu od onog oblaka iznad tvoje glave.)
A šta ako mu kažeš koga voliš,
i imaš četiri i po godine
i treseš se od uzbuđenja
i smiješ se,
i šta ako ti izmami?
Šta ako mu odaš tajnu kako se voli?
Šta ako iscure sve naše tajne?
Kako ćemo goli jedni pred druge stati?
A šta ako te samo vazduh preklinje,
voda najponiznije moli,
ili te zemlja neprestano doziva…
Šta ako te plamen sopstvenog ega pretvori u pepeo?
Lažemo da smo živi!
Lažemo da postojimo!
Lažemo sve!
Mi smo zapravo jedno,
nego je neki staklorezac uvalio bogu
iskrivljeno staklo.
Uhvatimo Boga za taj debeli nos,
i igrajmo se oblacima po beškonačnom huku dubina.
