Псећа судбина

Одувек си био глуво псето незасито.
Никад мени разјашњено штиво
коме дозвољавала сам
да прекине ми крвоток
и усели се у свако ткиво

иако је само сиво и ничега нема
иако је само рукавица бачена
испод које ђаво дрема
гром који у мени сева
док предајем ти се цела

олако
схватам полако
колико ми празнине уносиш
у већ празне просторије,
мрзела сам празне свеске

чувам их годинама
да им опет не оставим ништа своје
све су оне розе боје
са неким руским словима
на првој и последњој страни

Без любви, как без солнца,
нельзя прожить.

али себе сама тешим
док размишљам како да решим се
тог суморног осећаја кривице
који гураш ми у лице.
Остављаш ме ал ме волиш
зато другој дајеш моје наушнице.

Любовь — что огонь: без пищи гаснет

Синоћ сам опет о теби написала сонет .
Боље да никада нисам сазнала
како убија и гуши
све оно што била је
једина блага мелодија за моје уши.

Читам опет неку квази литературу
и правим минијатуру
коју ти ни ове године
нећу поклонити за рођендан.
Тог тринаестог у месецу
купујем себи чоколаду
јер сам те преживела

сва у ранама јер ратови су дуго трајали
и боље су територије
од твоје годинама освајали
па се нису бојали да у рату погину
само ја имам ту фобију .

Купујем чоколаду
и овог тринаестог у месецу
и сам си ми рекао
да петак тринаести доноси несрећу .
Правила сам се да не видим
да возови у судар крећу

волети за мене значи
отпустити и примити нечију слободу,
волети на твом језику значи умрети
Зато смо и у сталној колизији.
Моја љубав планина је
твоја тек цвет усамљени,
сва урасла коровима на крвавој низији.

И можда не знам
кроз какве нове путеве срљам
али знам на коју страну уназад
више нећу да се тетурам.
Иза твојих зеница није сигурна улица
иза твојих беоњаца није моја кућа.

Остављам те да сам живиш
своју судбину и срећу
тако кармичку тако псећу

ја ћу се задовољити чоколадом
и августовским хладом
срећа се не купује
част од дражи скупља је.
И вечерас по хартијама
празним скупљам те .

Жао ми је сто си од раног детињства
одвикнут од нежности.
Сети се у старости
како си је у младости гурао.

Док си ми по испраћајном
коферу претурао
из џепова старог капута
прво си требао да избациш себе.

Због тежине твоје личности
сада моје тело зебе
а напољу је пролеће.
Рашио си свако дугме
сад наоколо идем довољно нага
па ми нагло ране провиру .

Из имена ти извиру
а ја га свуда прецртавам.
а могла сам до вечности
крила да ти цртам по леђима,
док стварно не порасту
док детињасте твоје навике не одрасту.

А опет бих љубила то дете у теби
иако због њега ја немам детињство .
Надам се
да те она нешто боље смирује
и топлије додирује.

Али топао додир си до сада
требао научити
да себи поклониш сам.
Баш је њу брига
да ли једеш трипута на дан
и да ли су ти од јутрос подочњаци већи
утрнули бледи модри као код мртвака .

Ти си њој обично позориште лутака
само сам ја мирно море пробудила
код немирног лудака.
И сада ми је ампутирана рука
искидана од стране једног вука

од детињства наученог на хладноћу
вечно тражећи своју самоћу
наученог да зубима својим
понуђену срећу угризе
тражећи репризе
јер никада му није доста.

саградила сам му у срцу своме дом
да би му топлије било у кафани с њом
а нисам смела ни
да у живот примим га к’о госта
толико од мене оста
одувек сам правила кућице за луталице