Мрак нам прија, светло мрачи
Наш нам живот у свитању
Понаизглед мало значи.
Током дана кад смо своји,
Кад нам сунце себе даје,
Тад се ипак живот воли
И ток мисли тада стаје.
Све је лепо, живот прија
Људска реч најмилија
Без нас самих, пуни слободе
Мисли пређашње у заборав ходе.
Док нам се шуња вечер тиха
И улична светла звоне
Као да се враћа дух стари
И мисли нас те поново гоне.
Мрак нам прија, светло мрачи
Воде живота у истом току
А ум нам вришти: „Сада! Скачи!”
У живот и у прилике нове
Ваљда нас сопство најбоље зна
И води нас некад чамцем,
Некад пусти саме
У те воде пуне галаме.
❤️
Divne misli…iskrene, duboke, doživljene mladalackim iskustvom, pretocene u poeziju! Bravo Kristina!
Oduševljen sam!
Браво! Предивна шума, наизглед пуна богова.
Заиста је импресивно што успева да исприча добро и лоше заједничког живота док разговара о слободи људског живота. пловидба новим путевима и нада коју живот даје је заиста диван пример.