Tvoje su ruke istrajale u tome da me grle,
dok je vetar ostale davno razvejao u pepeo.
Njihova je koža kora stoletnog drveta.
Sokove svoje polako vraćaš zemlji,
Govodi se množe,
Vreme ti curi kroz korenje.
Tvoje su ruke istrajale u tome da postoje,
Dok je svemir ostale davno uvukao u svoje bezdane.
Njihove su malje paperje jedinog anđela.
Krila tvoja svojim rasponom plene,
Belina zaslepljuje,
Vreme te utkiva u svoju večnost.
