О песми
Гле: пут од пепела, на њему шафран.
О свету мислим – мислим о песми.
Биће нам чисто ко голи катран:
прости нам били ти смртни греси!
Прошлошћу умивам – прошлошћу будим
два сјајна ока, две мрачне дупље:
Од суда сам отет – сам себи судим
У својој сам кожи одевен скупље.
Будућности речита, ти имаш право,
говором светих видаћеш ране
Мени и роду мојега рода
И свима у смрти што стоје са стране.
Отворићеш свести прозорска окна
да уђе свежина учмалих предела.
Песма ће крепити жедне и гладне:
сила је љубави страдања вредела.
Гле: језик смрти оштро ми прети
пролазном судбином земље и кише.
Кости ми посуте олујом бића:
бићем што робује – слободу дишем.
