Anri

Topot kestenja poput mustanga na obzorju savane grgoće svoju jesen,

taj modroledeni novembar što nas razvlači na kolovratu kiša. Šišarke su se raspukle

u nemom vrisku i njihovo semenje sa rasipa kao drobež sa hleba.

Anri i njegova viljuška stružu porcelanski tanjir u dube napukinu mog uma,

Anri, šerif tuđih grehova, strogi vojvoda morala pomešanog sa kupinovim vinom

i plavim dimom što mu oči boji u toplosivo, u tmurno, u zatvorske zidove, Anri,

Što ne kotrlja R, ali kotRlja svoj escajg i zlonameRnost i neRve

Košulje ga nose skladno, glatko i britko kao lučni most nad mirnom vodom

U kojoj se ogleda sivilo dok joj lišće upada u oči, dok joj lavande odišu snom

I gorčinom.

Anri, zakleti pobožnik svoje nevere, smrznuta prilika u magli kojoj hladnoća

grize šaku kao neposlušan pas, opsednuto se samoranjava i urliče sa avetima.

Tuga je njegova nauka, providna poput meduze ali održiva poput zatvorskih zidova,

poput očiju iz kojih se truni lišće jer su suze presahnule,

Presahnule u nemom vrisku i rasule se u nepovrat kao drobež sa hleba,

popunjavajući napuklinu u mom porcelanu.

Kada se Anri vrati, naviće me poput vergla i gledaću ga

Dok se pretvara u most, grotesku čoveka,

Njegova muzička kutija što svira nokturno za samoubistvo.