Мрамор је клесао изломљеним
прстима, у локви њених суза,
а угљеном сликао портрет, на тамном
платну, узалуд потрошеног живота.
Мислима је вајао истину, од трагова
избледелих сећања, чекајући, да лагани
ветар, наштимује жице на старој гитари.
Тражио је одсјај зеница, њених плавих
очију, скривен у јутарњим капима росе,
на пожутелом лишћу, старог багрема.
Трагао је за деловима искомадане
прошлости, затвореним негде у кавезу,
са решеткама изливеним од страха.
Пронашао је један делић себе,
негде поред снегом завејане пртине,
некада давно, успут заборављен.
Odlična pesma!