Принц поезије

Бесмртност Песника

Немојте песника стављати у земљу…
Ту влажну станицу, беспотребних суза
Оставите за задњу жељу сужња,
и пролазних путника,
Које само смрт може узвеличати
До неког столпа, неизбрисивих слика.

Песника ставите на модри камен,
И он ће израсти у дрво-запис
Где сваки његов лист,
Његовим ће гласом наставити да пева: Жонглирајући ветровима,
На свратиштима ноћи, по пуним гранама…

Он ће делити боемска озарја у тихе снове.
Мада сам више никада неће заспати,
А опет, иако тако,
Увек ће се изнова будити и рађати,
Јер сваки пуп, и јесењи опали скуп,
Писаће као судбине неких људи,
Неких, које све једнако познаје
из потаје.

Пошто њему сад шапућу силе,
Невидљиве, и видљиве виле,
Птицопојне ларме,
Небеске лантерне…
Бесконачно инспиративне у миру осаме
И уз све туге, по њега кобне
Које неће потрошити век,
Зато што ипак, у журби најбоље пише, Смртан човек.

Белић Милош

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: