Vreme se menja,
kao moja osećanja
u ovom opakom svetu.
Prošle su četiri godine otkako se osećam loše u svojoj koži,
Guši me otuđenje, muči me strah od samoće,
Mrzim razlaze.
Adolescencija mog bića okrenula se u pogrešnom pravcu zahvaljujući tebi.
Uticao si na mene, promenio si moj karakter,
urezao si mi krivicu u kožu.
Krv mi je tekla tako
kako si to želeo.
Ostao si zatočenik mojih misli,
stranac u mom srcu.
Vrtim se u začaranom krugu,
nepomična sam
zahvaljujući tvom prisustvu u mom umu.
Zaglavila sam u prošlom veku,
iako u njemu nisam ni postojala.
Ostala sam tu sa tobom i našom hronologijom ljubavi.
Plašim se praznog prostora,
I ti si ga se plašio.
Boli,
boli kad ugušiš svaki komadić nečega
ono što se zvalo ljubav, da tako kažem,
osećaj
svemirski roman,
danas je to samo kosmička katastrofa.
Postali smo paradoks,
crna hronika u novinama.
Danas smo apsurd,
mrlja koju neću izbrisati,
Mogu je samo zamutiti kao tebe, u svom sećanju.
Plašim se promena.
Plašim se kretanja zvezda i slova,
koje ti pišem.
Oluja me lomi,
Kod tebe pada sneg.
Možda je to indirektan znak,
da postojiš
planete mogu početi da se kreću,
da nas je sudbina zadesila u tom praznom prostoru,
kojeg se toliko plašimo.