КАПЉИЦЕ НОЋИ

Гле, капљице ноћи лагано се топе,
пуштајући мирис мира и топлине.
По звезданом небу чују се синкопе,
месечина грли брда и долине.

Крај Стамбол капије гитара се чује,
на далеко њени звуци досезали.
Моја рука твоје груди посећује,
крај зидина где смо на тренутак стали.

Пољубаца букет низали смо спретно,
и уздахе вреле бројали лагано.
Са неба је месец гледао нас сетно
и брисао своје лице уплакано.

Ганула га нежност која нас прожима,
па је себе самог у облаке скрио.
Милујући тебе по једрим прсима,
захвалан сам њему те вечери био.

Наше су се руке сплитале по телу,
дрхтали смо тако скривени у тами.
Љубио сам тебе обнажену, врелу,
као да смо, душо, у собици сами.

***

Сада кад се сетим шапутања наших
уздах се отима из дубине груди.
Крај Стамбол капије где те ноћас тражих,
не чујем гитару да се више труди.

Нема звука њеног до јецаја болних,
што из душе моје вичу на далеко.
Много суза, мила, ове ноћи роних,
узалуд сам тебе крај зидина чек’о.

Али тебе нема и душа ми јеца,
престала је радост да се са мном дружи.
Жал за тобом моја стигла до месеца,
пољубаца букет нема ко да пружи.