Време страдања страхове брише.
Окренеш се: кад тамо ветар с нечијом крвљу плеше.
И он, попут многих, беше судбине бледе,
Јер други желеше да прича тише.
Песник он је био који стихове своје
Круниса ореолом милине.
Тад и они неми чуше глас устрептале тишине,
Где на вихору снове он гради што 27 лета броје.
Но, његов живот беше горак,
А молио је за мало утехе клете.
Помисли најзад: „Нађох је!“
Ал му очи беху слепе
И он нерадо пољуби мрак.
А тај кукавичји цвет на ком се млада
Прилика песникова нашла,
Није ништа друго до приказ јада,
Онда када душа испусти крик пун живота,
А разум због вапаја мисли страда.
Он је знао за шта се бори:
за слободу ума и прејаку реч.
Ми смо наставак његовог дела,
А има нас свега мало, онолико колико
Прекрива бесконачност небеског вела.
