Песма о Бранку Миљковићу

Постоје неки путеви тамни,
где станују тренуци тако давни.
Постојаше тако једном писац један
који уђе у клуб двадесет и седам.

Беше то човек који имаше речи, ал’ немаше време
јер та уста пребрзо занеме.
Вероваше у сан али ипак осети самоћу,
баш у тој ноћи где птице осетише небеску хладноћу.

Попут феникса подиже се тај цвет зла
баш тамо кô из пепела.
Беше та биљка у цвету и без стабла,
а опет тако храбра.

На граници између јаве и сна,
насташе баш она, та биљка зла.
И док је браше људи од глине
на нечијем срцу направише напрслине,
па нечија мајка данас виче: ,,Где си сада, о, мој сине?”.

Док негде тамо он по звездама ходи
у особи се једној идеја за песму о њему роди.
Беше то славни писац свог времена
који данас пише кроз многе људе без имена.

Катарина Јовановић