Januar

Skoro je mart,
A u našem stanu proleće se još čini nemoguće daleko.
Kao da ga nikada nije ni bilo,
U svim pravcima pruža se januar.

Zavese su stalno navučene,
Ali oblaci ipak ulaze unutra –
Okrečili smo dnevnu sobu u sivo, da se slaže.

Ponekad neko me upita o ljubavi,
A ja kažem: „Zima je“
I nastavim da pričam o vetru koji noću udara o prozore.

Ponekad sanjam smeh
Pre nego što se probudim
I čujem plač majke, i majke moje majke
Nad njom koja se smejala
(Nek joj je zemlja laka).

Baba se više ne seća
Svog dvorišta i lipovog drveta u leto,
Ali zna da ona nije odavde.
Grlim je i pričam o lipovom medu i tetinim muškatlama
(Nek joj je zemlja laka).

Znam da januar ne traje zauvek,
Ali nikada nije bio ovako siv.
Probaću sutra da kleknem pred prozor
I sa poslednjim sećanjem toplote
Pomolim se za proleće.