Пред Бранковом бистом

Док у ноћи
неколико жутих хризантема
умире на споменику Песника,
а киша се спрема да пада изнад града
и никог, баш никог у паркићу нема
стара лампа се спрема да чкиљи и дрема,
Суд песника изриче пресуду Песнику:
Песниче, КРИВ СИ:
– због сваке написане песме,
– истине која се изрећи не сме,
– због љубави – узалуд си је будио,
– због усана њених – узалуд си их љубио,
– због ватре што пепео поста,
– због птице,тог чудног у крви госта,
– због прејаке речи што још увек одзвања,
– због твог мртвог тела у парку крај пања,
– због мастила које ћеш са крвљу измешати,
– због прорицања да ће сви песме писати
ОСУЂУЈЕМ ТЕ:
– на вечну славу,
– у смрти на дигнуту главу,
– на небеску ширину плаву,
– на поштовање људи и твојих колега песника
И ИЗРИЧЕМ ТИ
ПРЕСУДУ
испред твог бронзаног лика:
– ове хризантеме ће ноћас, ко и ти некад, умирати,
– искра водиља бићеш свакоме који пати,
– песме ће твоје бити упутство сваком ко пише,
животно било песме, ватра и ништа више.
Само је та ватра живот, ништа је пепелиште.