Ја сваког фебруара
ходам боса и говорим себи
имам много више времена од тебе
да спознам ватру
да је припитомим
и научим да ми се за прсте лепи
да укротим и потпалим крв
да гори у непрекидном кретању
Ја сваког фебруара
наизуст рецитујем
твојим белим лабудима
и корачам замрзнутим језерима
Научила сам да не идем испред наде
јер би ме тада пустиња прогутала
Ја сваког фебруара
пробудим твоје мало сунце
да угреје ваздух
у коме је твој бунт посађен
и обасја обале на којима
твоја бол и твој немир
моје море запљускује
Ја сваког фебруара
утеху поделим за тебе
и босонога призовем свемир
да те поново кроз песму створи
Предивно.❤️
Након ове песме, фебруар је добио ново, дубље значење.
Хвала Вам што сте ме кроз ово Ваше дело подсетили какав квалитете треба да нам се врати у поезију и пробудили неке дивне успомене.