Танатос је чекао месец Аполонов

Оков од меса, Душе једне,
Менаде – растргле,
шаке неке, милујући грубо
с гране Славе – Кнеза Бардова свргле

На варварском северу, од учмалог дома далеко,
пратећи звезду своју, реченог путника, састанак с Коби затек’o;
поглед му Еуридике, међ плећа клетву, давно, утисну,
што наречена беше, да му је задњим дахом, плућа у ноћ врисну

Не дотаче се ова чин, тужбалица љута,
слуха, ни жене, ни човека,
мета је њена Свет сав, а сврха – Ватра, која га чека

Без кисеоника, вечна је ватра,
а Тама Космоса – више но прва реч света,
у њој – да крунише ову ноћ – пламена сфера цвета