Нек’ ми не долази на гроб.
Нек’ само мисли да је била…
Нек’ мисли како полаже цвеће на моје очи, косу, груди, да их оно милује јер она то не може…
Нек’ мисли како ће ми цвеће својим бојама пренети њена осећања…
Нек’ не зна да цвеће то не може…
Не, немојте јој рећи да сам умро.
Она ће то сама знати…
И једне топле и тихе ноћи, она ће доћи…
Пружиће ми руке, и повешће ме са собом,
да заједно пратимо нашу звезду.
Тај пут ће трајати вечно…
Принц поезије
