Прашина се хвата на твој Дневник старог момка
А све што је остало од нас је даљина и дим
Која бела крила горе те покривају не смем ни да слутим
Тамо где си ти нема бола ни починка
Ти си стара чивија моје виолине
И свеска остављена да гори исписана невидљивом тинтом
Вриштим име које се заборавља мојим починком
И певам ноте крвљу исписане
Орао белоглави тада ме срете
И као да је трачак твоје судбине у оку носио
Застадох још једном, изнад прошлости наше проклете
Затворих очи, и најзад све доби смисао
И мада пепела сивог остави у стаклу,
Немаш више где да се вратиш.
Феникс нестаде и изгори у паклу,
Али рече ми, пре него што оде:
Ватра гори где суђено јој је, па макар и насред воде.
❤️