Концентрични кругови на улицама,
смењују се увежбаним корацима.
Звекет ланаца
потискује слаб одјек пролећа.
Укус метала у устима
и мирис трулежи допиру до највећих дубина.
Латице красе избледеле праменове.
Мека кожа изискује љубав.
Таласи добијају облик орхидеје
и боју млеча.
Белину испуњавају они са широким зеницама
и траговима окова на зглобовима.
Покрете им разноси ветар
и прави вечне бразде њихових мисли.
Тихи тонови сивила једва допиру
до ушних шкољки.
Тихи тонови, прекривени паучином
заузимају мало место
у још мањем свету замишљених лутака.
Да ли ми заиста,
треба дозвола да поставим своје речи на пиједестал,
тамо, где им је место?
Bravoooo! ❤️❤️❤️