Bože mili čuda velikoga
nad zemljom se crni oblak vije,
iz oblaka vreba pošast mnoga
u crno će živalj da zavije.
Uzburka se voda valovita
podiže je jaka sila neka,
istekoše reke iz korita
udariše vali na čoveka.
Oluje se rasrdile jake
podigoše kamenje i stenje,
počupaše izdanke nejake
jadno biće celo pokoljenje.
Zemlja puca, tresu se planine
iz utrobe bolnim glasom jeca,
ruševina osta od siline
a ognjišta izgubiše deca.
Bolesti se pojaviše razne
i da zatru rešile čoveka,
mnoge kuće ostadoše prazne
ne leče se za nji nema leka.
Bože mili čuda velikoga
na sve strane sve kuka i ječi,
nema straha od imena tvoga
nit poštuju tvoje svete reči.
Udario brat na brata svoga
kao davno Kain na Avelja,
razljutiše i nebo i Boga,
a njima je ipak do veselja.
Roditelje svoje ne poštuju
ogrešiše i jezik i ruke,
u glavama dok zavere kuju
ne boje se satanine muke .
Ništa više,nikom sveto nije
ni kandilo niti slavska sveća,
iz kristala dok se pelin pije
stiže kazna sve veća i veća.
Bože mili čuda velikoga
oprosti im neznaju šta rade,
nisu svesni oni greha svoga
i da žanju ono što posade.
Sve dok dušu ne očiste svoju
neće milost osetiti tvoju!!!
Bravo Valentina pesma je veoma lepo napisana.