Знаш ли како је кад ти мисли месец јуре?
За њим теже, њему беже…
А лепе су, миле су ти, ал` их зову светла ноћна…
Знаш ли како је кад ти душа смислом дише,
и на месечини роса замирише,
па из ока кап самотна, тек да па`не, али неће…
Стане, па месецу одсјај даје,
и сачува оно мало наде,
што од сутона до праскозорја,
у сну преостаде…
Знаш ли како је кад ти мисли месечином броде,
кад заплове уз те моћне воде,
а ти не знаш дал` и тебе воде
или само желе да се ослободе
од твог ума, од те нелагоде…
Не знаш ти како је,
кад ти мисли месечином ходе…