Не напуштај ме, свете, није куцнуо час,
нисам још оставила траг у бескрају,
птице које добро лете бије зао глас,
ал’ из блата поново се подижу, у сјају.
Не дирајте ваздух, треба ми да трајем,
треба ми да летим преко планина и мора.
Истина је, много тражим, ал’ много и дајем,
па ме после дуго лече фауна и флора.
Не напуштај ме свете, немам никог свог,
остаје ми само да верујем у чуда…
Коза често лепо лаже, ал’ не лаже рог,
он издаје свакога ко пред истином врда.
Не дирајте воду, треба ми да пловим,
на сваком дну нађем бисер и то ми је мана.
Предала сам трон и више не умем да волим,
онда кад је издаја дошла са свих страна.
Не напуштај ме, свете, док има ватре у мени,
пламен је све што ми је остало од наде…
Много снаге су ми подарили гени,
ал’ модерно време уме осмех да украде.