ЗАВОЂЕЊЕ
Како да се послужим Оним што пева и лети И небо је под земљом Нечег се боље сети О гази све што лази И песмом смрт превари Шта ће са нама бити Запевају ли ствари Ни две речи се више Међусобно не слажу Песме ако су лепе Бестидно звуче и лажу На неком месту туђем […]
ЖАР – ПТИЦА
Излетела из себе у ноћ ме претвара: ја имам ватре да је кажем важно, Ал чиме да је кротим када вара Небо и земљу представља лажно. Пишући ја се удварам њеној сени И цвету довољно смелом да мирише На празном месту и у успомени. Ноћ је ближа небу и сан је будност. Мање очигледна, мање […]
ВРЕМЕ ПЕСМЕ
1 (Прошлост поезије) Ово је још увек прошлост Побожно време речи Онај ко говори ствара свет Једна реч чини љубав Око ње круже именице које мисле 2 (Садашњост поезије) Подсвесни пси на трагу песми Изгнаше је из скровишта Сада је сви виде сви је чујете Јер је у великој опасности 3 (Будућност поезије) Речи имају […]
УЗАЛУДНОСТ РЕЧИ
Ово упињање да се каже све неће нас одвести даље од нас самих ма шта рекао нећеш из себе изаћи не што више говоримо све смо више сами.
ИНВЕНТАР ЈЕДНЕ ПЕСМЕ
Васку Попи Ту је пре свега мрак који светли у мраку Затим слобода звери да буде звер и слобода пужа да буде пуж А пре свега слобода птица да греше у простору Затим љубавна машта Затим престиж дана над каријером ватре Затим некорисне ствари први пут употребљене Камен који је све тежи уколико се не […]
ПЕСМА О ЦВЕТУ
Синовцу Горану Један малени цвет још ни проговорио није А већ зна све тајне сунца И све што земља крије. Један малени цвет Још није ни проходао А већ је умео сам да се храни Светлошћу ваздухом и водом. Један малени цвет Не зна да чита и пише Ал зна шта је живот, шта је […]
МИТ О РУКАМА
За С.Е. Лева јој рука хоризонт удаљује, сном умива Сенку моју и до последње обале је води, Где укус земље је опор и где на води Запаљени лептири и пепео звезда плива. Десна јој рука узима моје памћење лудо и у земљу га закопа, па сам заустављена Песма у ноћи последњих звезда и два завађена […]
ПРИЈАТЕЉУ ПЕСНИКУ
Танасију Младеновићу Срећан ко испијајуће песме и посвете Избегне њиховом прејаком смислу разумљивости погубној Чудовиштима лепоте ноћи белога стиха Болесној ватри колери рђаво вољеној речи Срећан ко живи после свега што је рекао Срећан ко изађе из опеване шуме ко преброди опевано Море и општа места од свега страшнија Срећан ко своју песму не плати […]
ПРИЈАТЕЉУ ПУТНИКУ
Кроз туђе срце води прави пут Ко другачије путује наилази на таму О докле ли ће тужан стићи Тај што више нама шта да каже Узалуд учене ватре с висока чела Слепац зна краћи пут до зоре И предели непокретни као нада Сричу своје име његовој усни
СТЕВАН РАИЧКОВИЋ
Људи прозукли од празнога дана То што имају да кажу нису речи. И чему песма која ће порећи Све због чега је испевана! Да их не поколеба реч неисказана Сваком по звезда да пред њоме клечи Свакоме патња док има још дана Сваком свој понор да га птицом лечи. О пусту сенку ту, удоми! Чуше […]
