Звездано небо

Мркли је мрак.
Осветљена соба.
Седим на брду,
глухо је доба.

Храстомир Фићов увелико спава,
ни кора његова више није храпава,
уснуо је и он под звезданим небом,
вођен својом природном потребом.

Поглед на кућу, долину и пут,
месец у даљини бледожут,
звезде на небу трепетаве,
блиставе, искричаве.

Тишина опојна шири се селом,
идила за сликање акварелом,
боје се разливају као по платну
стварајући лепоту благодатну.

Ванвременска лепота села мога
oдраз је живота бескрајнога,
Љутице име оно носи,
а с питомом природом његовом се коси.