Годинама таји, две речи за тебе
златна птица што ми на грудима спава!
Годинама таји, чува и од себе,
птица златног перја, птица заборава!
Од злата ти перо, приноси на славу!
Да једном ти буде спомен забораву!
Да ти место речи, добар завет увек буде
да не посумњаш у љубав, кад сумњаш у људе!
А то златно перо, лакше је од речи,
лакше ће и онда заборав да спречи!
Мањи ће ти бити терет и на души,
кад кула од речи почне да се руши.
Ево златног пера, ево песме ове!
С птицом ћу лако, има она снове!
Има она своју песму, пусте јој наде,
и небо што каткад из очију ти краде!
А кад птица заспи, сијаће ти перо;
сјајније но речи свих мртвих поета!
И сазнаћеш тада, живота јој веро,
да био си небо, јединог јој света.
Predivna pesma.