Позоришним фундусом вришти тишина,
И напрасита сетност наступа смело;
Одбегли костими тешка су даљина,
Ал’ сећања блаже пресушено врело.
Каткад плаветнило вијала је чавка,
Силуета њена знамен сад је бола;
Бескрвна од плача, жедна опоравка,
Живи ли самачки, круто моја школа?
Постојано у десетинама, гнездо
Под виртуелним плаштом спомене крије;
Памтиш ли свакојако рухо, најездо?
Усмерено путу, бистро до бистрије.
Не болуј, осама обитава кратко!
Повратак слути оперета с гране;
Вазда се у трајању не слива глатко,
Ал’ заслуга не тумара, мој јаблане!
Међ зидине знања свечаност се веже,
С посветом јубилеју кружи чарна;
Самотњак ниси, о ти храбри витеже!
Присуство пружа дружба неизоставна.
Празна оправдања залудна би била;
Нема се куд из зачаранога круга.
Но, дух неспутан је да рашири крила,
И учини да срећа је силна, дуга.
Драгоцених ли подвига, низ бисера;
Кише недаћа горких нису их спрале.
Док занесеношћу води атмосфера,
Лик твој и дело, попримили су хвале.
Тол’ко у оку је слика, бистро теку;
Ужитак је карика таквијех бити.
Зар поносан на се ниси, надчовеку?
Пут жила чедних лију злаћасте нити.
У хармонији оркестра таји се кључ;
Овог часа, светковни мелос је пратња.
Прошавши једар кроз савремени обруч,
Схватиш: „Та, залуд је била моја патња!”
Искуством зрели одласку се спремају,
Невештим станарима испуњен је дом;
Животу подучи их, свемоћни змају!
Чаролија отпочеће у стилу твом.
Позоришним фундусом ори се граја,
Чујни јој осмеси придодају шаре;
Топлина костима штити од нехаја,
И лаки потези пишу мемоаре.
Уграбила драж плаветнила је чавка,
Стапа се с раздраганошћу идола.
У јеку ведрине, ван свакога мрака,
По нове тријумфе крочи моја школа.
