Bludno lice pijanice
u korovu svoga jada
uprljano porocima
jedino se smrti nada.
Otežano korak pruža
čvornovatim palcem bije
po zidovima i stubama
nekadašnje kuće mile.
Dok žilavim rukama
čupa sebi bradu
mračne, tamne senke
vuku ga ka hadu.
Neplodan i mučen
od najbližih tučen
Izopšten iz sveta
bez razuma šeta.
Trunka svesti mota se
po njegovoj glavi
naviru mu sećanja
o trijumfu i slavi.
Dok mu sunce kožu prži
i vetar mu kosti lomi
njegova mu duša peva
o ponosu i slobodi.
