У дубини срца у пећинској сени,
Прокључале крви из јаруге груди
Не могу да чујем, ал чине се мени,
Олупине тела изгубљених људи.
Крај њих је и звер заспала у јами,
Лежећи на гнезду коштанога праха
Лобање и скелет сијају у тами,
Наговештај давно потиснутог страха.
Међ’ костима игра, играчица млада
и не може знати док се у круг врти,
Да за спасење умрла је нада,
Да је само корак од извесне смрти.
Монструм за њом већ предуго жуди
а вучија хајка пажљиво се спрема
Среди се и чекај да се звер пробуди,
Јер из јазбине ове излаза ни нема.
Скриј страхове своје дубоко у души,
У неповрат бежи док још влада тама;
Покриј своје сузе да их не нањуши
На прстима ходај јер неман још спава.
У животној клопци још си од давнина,
У кавезу сопственог иструлелог меса;
На сечивима вежба млада балерина
За последњу тачку свог крвавог плеса.
Ако случајно балетанке скине
И заврши игру, пореметивши сан
Уморној звери дремка се прекине
Дочекати неће сутрадашњи дан.
У заносу игре уморна и сама
Чека да јој тело атрофира и стане
Зраком светлости напуни се јама
Звер отвори очи а јутро већ сване
Песак времена низ јаму се слива,
Играчицу из чељусти звер не жели да пусти
На остатке њеног растргнутог ткива,
Ланена завеса заувек се спусти.
