Не остаје више никаквога трена
да замисли смири, попут воде мирне,
и да над њом буде лако однешена
и најнежнија бора бриге обзирне.
Та лепота њена, блага, оштра, сами,
свој спокој сачува стопалима малим
и превојем милим (њим утекне тами)
те рујну свежину наде моје пали.
Без ишта да хоће мотрио бих снагом
(и без ја да хоћу сјаје њеног ока)
наудити нечем што ми је најдраго,
пазио лепоту сву (попут ускока).
Са меденог неба, од медених гора,
честитост лепоте (миром одабране)
прилази свој срећи сањивога мора
спремном да баш она честита га гане.
Већ од сада сате које, до сад, нисам
желео ја хоћу, да их мирно грлим.
Замисао иштем, задивљен и сам,
лепоту јој волим и само њој хрлим.
Prelepa pesma..!