С једном, с другом, са трећом…
Живот не зна за смисао.
Окрећем се и губим свест.
Зашто сам писао? Да будем тужан и сам?!
На болест и зло сам јуришао
и доспео до понора. Ту сам стао;
ту се више не пита за пут!
Свеједно је – и живот, и сан.
На мапи срца била си погрешно скретање.
Слепа улица за онога кога гоне.
Ти живиш слободно, птицо лепа!
Али тебе не воле несреће и пад.
Шта ћу и куда сад? Још мало руку
и остаћу без речи. Разговор овај не лечи,
већ убија. Све кобне речи света
научио сам напамет. Глава ми је снена.
Удри, срце лудо! Искочи слободно и крени
дрхтавим путем! Руке га не знају.
Птицо слободна, твој лет је миран,
а моје мировање бурно; преплавило ми разум.
Дишем…, и не занемарујем мирисе.
Између дисања и мирисања стала је песма
и гуши. Сад сам на цвету који ме опија и ружи,
сад сам цвет. Не буди себична, птицо драга!
Управи свој лет к мени!
