Sahranila sam tvoje reči
Prežalila tvoja obećanja
Ostavila buket cveća na našoj klupi
Svakog dana odlazila do našeg mesta i gledala zalazak sunca
Oplakala svih četrdeset noći, ali u srcu i dalje hranila tugu
Godinu dana nosila crno na sebi, ali zamenila tamu da mi teče u venama, umesto krvi
Isplatila sam tvojom ostavljenom odećom svaki dug kojem si potrošio moje sate, minute i sekunde
Izbrisala sam svaki tvoj trag mirisom nekog drugog
Odstranila svaki niz tvojih prstiju tudjim dodirom
Ostavila naše slike da ih prašina ukrasi
Dozvolila da mi sećanja izblede do te tačke da zaboravim tvoju boju glasa
Napisala tvoje ime na podu svoje sobe, da bi noću sitnim koracima gazila, dok razmišljam kako započeti sutrašnji dan
Levu stranu kreveta ostavila praznom da me podseti da si tu spavao
Umesto slatkih snova postao si najgori košmar
U tim košmarima te vidim kako odlaziš sa njom, ne okrećući se i tada se budim, gušeći se u sopstvenom disanju
Isto si tako odlazio i u javi, ali sada tu nema razlike, jer te sada poredim zajedno sa izdajom
Bio si moj oslonac koji me je držao u životu, a sada, kada nemam za šta da se uhvatim, tonem kao brod – beživotno polako i sa ledenom vodom koja mi osvaja pluća
Ne vidim više svoj odraz u ogledalu, jer je ispario kao vazduh zajedno sa tobom
Stvari koje si mi poklonio, zapalila sam jednim zamahom šibice i gledala kako gore, upijajući pogledom vatru, mameći da me sprži iznutra
Nosim maglu u svojoj tašni, da bih je oslobodila, ako slučajno naidješ
Još uvek se davim u tvojim lažima, koje su tako lako izlazile iz tvojih usta, da se ponekad zapitam da li si uopšte bio svestan onoga što si pričao
Ali to me ne sprečava da svakim danom, komad po komad, kidam most koji nas je povezivao
Da talasi odnesu uništene delove
Da sagradim novi most koji će neko drugi više ceniti
I da konačno slobodno hodam ka toj osobi, koja mi sa osmehom na licu, ide u susret
Da u rukama ponovo uhvatim tračak sreće
I da ne zaboravim najvažnije od svega – nemoj se usuditi da mi tražiš oproštaj, jer ne želim ponovno preživljavanje tvog bolnog nestajanja
Neću imati dovoljno suza za tvoj ponovni kukavički potez
Nemoj mi još više stavljati so na ranu, nego što već jesi
Neće imati više mesta
Dotakao si dno u mojim očima i tu ćeš ostati, dok nas vetar smrti ne bude odbacio sa ovog sveta, zajedno sa prošlošću koju smo imali, sa sadašnjošću koju smo propustili i sa budućnošću koju nismo dočekali.
Принц поезије
