Вечни пламен

Ко си ти што се твоји почеци не виде?
Ко си ти што сплићеш и расплићеш нити живота,
Који нам дарујеш ваздух, храну и спас?

Дошао си у наш ум,
Пробадаш наша учмала тела стрелама мириса,
Стрелама ваздуха, стрелама светлости.

Испуњаваш сваки наш дан небројеним услугама.
Омеђаваш сећања, страдања и
Омогућаваш нови живот.

Кључем мудрости отвараш заборављене капије,
Претвараш неорганско у органско,
Неупотребљиво у употребљиво.

Дозвољаваш циклус живота,
Врх хрида златну постељу скидаш.
Претвараш ноћ у дан.

Ватром и пепелом дижеш нови живот,
Дижеш прах сећања на прошлост, садашњост и
Будућност.

Ти си свет, ти си прејака реч, ти си сува душа и
Чиста ватра.
Док ватра гори, и људи са њом горе.

Песниче огња, пламена и речи,
Пробудивши уснулог Феникса,
распламсао си свој вечни пламен.