ВЪ ТЪШТЄ (Узалуд)

,,Сигурно је једно: о ову се птицу отимају шуме“

У њима дрвеће постаје меко и масно – мирише обла смола;
кобац је у њој видео свој одраз: сврби га сопствена сен и крила му – чупави, перјани превес – шкрипе кроз ноћ, трома
Оком гледну к небу, криомице хтење: да приспе даждана кап,
маст и су̑в да слију се низ лилаво лисје до земље – труп му, жедан, зазива ломни, студени слап
Витка и пурпурна ноћ кија по утвама које ћуте, а поједена, отмена влас бескорена језика ваља се по тлу: кобац плеше, уречен и одувек глув – не осврћи се! и дажд и ватра су пошли по злу!
,,Сигурно је једно: о ову се птицу отимају шуме“ стабала од костију и коже – она ходају слепим ногама,
савијају их у коленима када заиште трен,
стопала су им мека и масна; кобац је у њима видео свој одраз – оком гледну к небу, витка и пурпурна ноћ: уморила га је сопствена сен