Све је само привид, обмана чула је то
Фатаморгана
Онако успут просута со
Преко давно зараслих рана…
Он више не пише
Од исте туге…
Колико пута
Иста ноћ је пресјекла аорту истог дана
И мртворођенче
Поново мртво рођено
Залуд мрцварено
Истом невидљивом пупчаном врпцом вођено
У свјетлу угасле свијеће да се свије
Испод сувих грана
Неостварено…
Он више не пише
И нема љубави друге…
А она
Она га љуби исто као прије
Слатки звук путује његовој труби
Исти пољубац
Исти комадић погаче замотан у црвени рубац
Никад није без змије
Тамо гдје љуби, увијек су близу и зуби…
Јесу ли дјеца мајке нероткиње
Њих двоје
Или само творчева игра
Можда истим се хоризонтом
Залуд успиње прозирна расута икра
И сами свој блиједи лик боје?
Али она га љуби
Као роса кад клизне листом
Исто као прије
Чисто
Тамо гдје црна искра цвјета
Усна се на исту усну привије
Њих двоје
Нису њежни ни груби
Можда, ипак… негдје постоје
Ван сваког свијета
Ван људи…
Горан Шаула
