Узалуд ме будиш

Обећаваш мом изгубљеном имену
Нечије лице у песку.
А ја сама себе цртам као сену
И губим се у властитом одблеску.
Будиш ме због сунца и биљке што ниче,
Због речи које пеку грло,
А ја знам, знам добро врло
Све далеке ствари које на ове овде личе.
Будиш ме због анонимних људи,
Због себе, због других, због љубави, због дилема.
Будиш ме из свих разлога због којих неко неког буди,
А ја те пуштам да ме тражиш, да видиш да ме нема.
Узалуд, узалуд ме будиш
Јер су растргнуте све моје зоре.
Узалуд, узалуд се трудиш
Јер су потонуле све моје горе.
Заспале су необрисане сузе које будиш
И руке које волиш, за којима жудиш.
Заспале, вечније од заувек слетеле птице.
Узалуд – неће моћи да кажу моје уснице.
Узалуд, узалуд, узалуд.
Јер пробудићу се друкчија и нова.
Не спомињи камење, битке и студ.
Раскрвављено небо ми клизи из дланова.
Не реци ништа, као вода која протиче.
Немој да обећаваш, немој да лудиш.
Немој. Стварност ми одавно измиче.
Узалуд ме будиш.