Узалуд га будим,иако је дан забелео
и око се је поиграло са првим сунчевим зраком.
Узалуд га будим,јер је спавао огрнут месечином,а ноћ је кратка и погубна за све оне који сањају,за све оне који се надају,за све оне који пате…
Узалуд га будим,јер је дан заменио за ноћ и ја под окриљем славе,покушавам да гласно узвикнем и уплашим га.
Будим га због сунца и због неба,
будим га због прошлости и давно заборављених и небитних људи.
Будим га због апокалипсе која је сада близу,због ратова и глади.
Будим га због потреса тла и због прејаке ватре.
Будим га због убијених,због мртвих и напола живих!
Будим га узалуд…
Јер ће се пробудити другачији,
његова уста неће се мицати,
његов глас се неће чути…
Принц поезије
