У МРАМОРНОЈ ШУМИ

Открила сам те испод
клобука печурке сребрне,
у мраморној шуми пуној страхова
и стихова из безнађа изниклих.
Међу зубима држиш светлуцави камен
окићен древним речима
што непрестано плове рекама.
Речи се проносе
од усана до усана
тужних мудраца,
заувек спречене патњом
да се у делту радости излију.

Ти си мој брат по неспокоју,
по тамној ноћи и трагањима.
Зовеш ме к себи.
Испод клобука печурке сребрне
нудиш ми нектар неповредивости.
Смрт си трајањем обесмислио.
Изникао из корена дрвета,
слажеш слике у сећања, а
нас располућене сакупљаш
са сасушених храстова.

Мој си брат по болу.
Ти знаш како је језив звук
затворених врата.
Ти знаш како је тешко
камен другости своје носити
на пресамићеним леђима
док за тобом шапућу да не припадаш никоме.
Припадање је урањање у мрак бесмисла.

Пером бесмртне птице
на дрхтавој капи росе си исписао:
– Тебе је као и мене требало волети
слободом.