Desilo mi se nešto tragično,
svet je nastavio da postoji.
Dve godine sanjam i čekam
nastavak prekinutog filma.
Boje se razlivaju, oseća se dim
spaljene lepote i izigranih trenutaka.
Upoznajem novo danas
ja sam tu totalni stranac
simuliram disanje nad
mozaikom veštačkog cveća.
Koleginica smirgla moje uši
svojim poganim jezikom
milih namera i jeftinih manipulacija.
Zaranjam zube u njen stomak
kidam parčad njenog trulog
postojanja, skici kao svinja
nedovoljno elegantna za spaljivanje
na lomači prinudnog kraja.
Krv pulsira niz moju bradu i vrat.
Mapetovci primećuju moj
zverski pogled i u panici
podižu svoje tanane prstiće
koji lelujaju kao helijumske lutke
razjapljenih, skoro odvaljenih vilica
od lažne drame i vulgarne histerije.
Euforija stiže armagedonski
do tragičnih žrtava rata.
Oba zločina postaju jedno
sve što smo zgrešili ugljeniše se.
Primiče se devojčica sa šibicama.
Greje svoje promrzle prste,
ali to svakako nije dovoljno…
Uranja u večni san.
Nismo dali dovoljno grehova
u slavu i čast anoreksični pagani.
Sakrili ste, sakrili!
Hajde polako nategnite se još malo
uvucite stomak,
preliva sa svih frontova!
Niste valjda mislili da će se
lako zaboraviti svaki sekund
vaše klovnovske njuške,
koja je decenijama
gajila misaoni izmet i
pustala ga medju ljude…
Sinfonija savršenog groktanja.
Zamislite sada, policija razvaljuje
vrata moje trošne kuće,
upada i filmski me odvodi…
Madam, uhapšeni ste
zbog loših namera!
Strogo je zabranjeno maštati!
Принц поезије
