ТРКА

Над главом ми шетају утваре.
И ја знам шта се крије иза тога.
Светлост ствара све утваре света,
Па их подмеће мраку.

Мисли су оседеле у овој ноћи.
Сад небо добија боју мастила.
Угризем се за сваки нови корак.
Не везуј пса луталицу,
Језик нека се спреми за маратон,
Трка само што није почела.

А сад још мало најновијих вести из стварности:
Један човек је померио памећу, тврди да чује кораке над главом.
Белина је ових дана највећи проблем мрачних умова.
Дон Кихот набавио најновији мач, од 500 година старог дрвета.
Један такмичар је малаксао пре почетка трке.

„Узалуд. Узалуд. Узалуд.“
Нека се радују утваре над мојом главом.
Мач нека слободно заврши у некој ветрењачи.
Све ионако промиче у белинама.
Снага ветра умара колико и најобичнија трка.
Ко хоће да буде песник, мора да буде мртав,
Правило број један.

Где је старт?
Ако је језик уморан да корача,
Чему онда ове искре у бесциљности,
Чему сва мачевања голом руком и прстима,
Чему утваре?

Ниједан се језик није опоравио од трке,
Онај који се усудио стати на старт.
Нема више праскозорја која би нас пробудила као победнике.
Зато, хајд’мо, одважни!
Спалимо се на сопственом пепелу
У име неких бољих метафора!