Ћутиш..
А речи се мирно роје,
Чујем тихе откуцаје твоје
Што се безбрижно уплеше јутрос
Још једна у низу твоја глупост.
Ћутиш у облацима плавим,
Твоју нескромност у руке ставим,
И сву нежност што се негде скрила
Ма колико тешка она била.
Тражим те у мирису јутра
Било данас или сутра,
А пламен ватре што гори
Савија чежњу док се бори.
Не могу све те силе
Ишчупати јаке жиле
Из којих расте мој немир
Као твој бесконачан хир.
И као мађионичар из шешира
Излете лепа заносна вила
И шапатом мирно рече мени:
„Не тражи га, он је у теби.“
