Горостас зимска ноћ
блиста белином испод таме
и сваки смотуљак сна
ушушка муклином на недрима
све док не крикне сова
и разбије лепоте моћ
тиховања из осаме
утрнулих душа уздаси са дна
што се у ненадану маглу ураме
међу сабластима и људима
блиских сред бездна
као у азбуци суседна слова
Патуљак зимски дан
згасне пре зоре, пре јутра
сам у себи
у главама умних и несхваћених људи
док се утробом множе
гној, трулеж и црви
као да никад нико не би
загледао се у било чији сан
као да не постоји сутра
сем у заблуди
кад исти и слични се гложе
и једни друге без суда осуде
Predivna pesma!